Samoposmatranje je mučan posao. Ništa komplikovano...neprestano sam svesna svojih postupaka, misli, izgovorenih reči, pokreta tela, gestikulacije,...itd. Ono što je u tom procesu mučno je dosada. Zašto? Zato jer u tome i nema ništa novo da se nauči. Svesna sam sveta i kao realnost i kao iluziju, svesna sam koliku moć imaju naše želje, misli, strasti i težnje. Sve je moguće ako to iskreno i uporno želiš.Takođe sam svesna prevrtljivosti svoje ličnosti, promenljivosti svojih želja. Zbog toga često upadam u kontradiktornost ostvarenog i željenog, ono što sam juče želela ne želim i danas. Znam da sam u blokadi koja traje, čini mi se, previše dugo. Kao da je neko stavio čelični oklop oko mene, konstantno smanjujući prostor, stiskajući grudi dok ne ostanem bez vazduha, gušeći moje srce koje taman zakuca slobodno da bi opet bilo zgrčeno čeličnom pesnicom moje žalosne karme. Ponekad uhvatim sebe kako se radujem svojoj smrti. Tužno je za jedno biće kome je Bog dao sve da ovako razmišlja ali eto... Ceo život osećam da mi je dosadno, predvidljivo i monotono. Predvidljivost je uglavnom vezana za loše situacije i reakcije. Dosadno jer u neku ruku sve je već viđeno, probano, dodirnuto, pročitano, sve same varijacije na temu. Monotonija života, skupljanje iskustva koji liče jedno na drugo a razlikuju se samo po većoj ili manjoj šteti koju čine kako meni tako i mojoj realnosti-iluziji zvanoj život. I tako u krug pa u krug pa opet u krug. Ništa novo da me probudi iz ovog sna koji se zove repeticija već viđenog. Možda sam pesimista,tragičar, melanholik, razmaženo derište, sebična, arogantna, ironična i cinična a možda i sve njihove suprotnosti? Da, ja sam SVE ali i to sve mi je dosadno. Bilo da idem na dole ili na gore u mom srcu uvek liju kiše, tu i tamo po neki oblak sivi da prikrije crnilo visine. Padaju kiše da prikriju suze što moja duša lije. Krijem staru tugu nekom novom tugom da nadogradim ono što je odnela erozija mojih suza, a jalova su to posla na ovom mom kamenjaru što se duša zove.
Radujem se danu što dolazi, jer to tako treba, zahvaljujem se Suncu što umiva mi lice, jer to tako treba, zahvaljujem se Bogu na svemu, jer to tako treba, jer sam to negde pročitala u nekom trenutku osetila, neke radosti proživela i znam da tako treba... Ali još koliko puta "tako treba" da bih napokon progledala. Buđenje iz ovog sna koji zovem život e to je ono zbog čeka još dišem. Nadam se i nadam da će se čelični oklop otopiti više!
