Kako gore tako i dole - kaze hermeticka maksima. Zbog tehnickih detalja nisam u mogucnosti da vidim "to gore" ali bar ovde imam pravu panoramu.Ovo je svet materije. Krasan je to svet.Prostran i zelen, dubok i plav, karneval boja i bica. Po neka neprirodna izbocina izranja iz nepreglednog reljefa. To su gradovi. Tu zive moderni ljudi, u betonskim i plasticnim kutijama zasticeni od svih vremenskih prilika i od same majke Zemlje.Obitavamo na ivici ponora, zongliramo sa par igracaka u ruci.Kao holografska slika kosmickog plesa mi se vrtimo.Svako u svom ritmu i oko sebe.Poput crne rupe mi prozdiremo sve sto jeste. Mi ne biramo, mi grabimo.Materija se uvek krece,razgradjuje i ponovo stvara.Ovde se ne miruje cak i kad se spava.Mi smo poslednji trik evolucije,sveze meso za ispitivanje.Podanici jedne zvezde,zovemo je Sunce.Od kada imamo tu srecu da posedujemo individualnu svest ova nasa muzika lici na disharmonicno orgijanje po notama.Svasta se tu cuje ali se slabo razume.Samo povremeno u pauzi izmedju galame i vriska cuje se tiho zujanje, u daljini jedva razumljive pesme nasih predaka.Zastranili smo,upetljani u zice koje neko drugi vuce,...leptiri u paukovoj mrezi.Cekamo da nam neko presudi pa da krenemo sve opet iznova u krug.Spiralni ples nasih dusa kao da je naisao na petlju.Hteli bismo navise ali prepreka nas koci.Gore se ne moze a dole smo bas i previse boravili.Ukoliko nam evolucija ne izvadi neki kec iz rukava mozda stvarno dodjemo do kraja ali ne onog armagedonskog vec duhovnog.Mozda zaboravimo ko smo,gde smo bili i kuda smo krenuli.Mozda i mi postanemo samo materija.Samo prah i pepeo od nekad zivuce vatre covecjeg duha.