Anksioznost je opiranje struji života, kaže članak koji sam pročitala juče. Nisam znala da sam anksiozna osoba ali svi nabrojani simptomi su bili prisutni u mom životu već godinama unazad. Što u prevodu znači - uplašena i napeta osoba koja očekuje samo loše od ljudi i sveta. Strah od života?! Jezivo stanje.... nema šta. Naravno oporavak zahteva određeno vreme jer se samo stanje nije javilo preko noći. Na tome se neprekidno radilo još od mog detinjstva. Živela sam u veoma napetoj porodičnoj sredini, uvek sam strepela šta bi sledeće moglo da se desi, tako da imam iskustva. Mada u toj situaciji su bili i moja sestra i brat a čini mi se, da oni ne pate od ove boljke, što znači da je moj tip bio najpodložniji za razvoj tog stanja. Pored te nesrećne porodične situacije u kojoj sam se našla ne svojom krivicom, moguće je da sam godinama posle i sama doprinosila daljem razvoju takvih osećanja u meni. Bilo svesno, učinjenim delima ili mislima, bilo podsvesno-sabotirajući sebe time što sam uvek očekivala da nešto krene po zlu. Kakvo žalosno stanje - priznajem, nije dostojno čoveka koji ima i malo samopoštovanja u sebi. Spolja gledano ja ne odajem takav utisak, čak i suprotno od toga. Možda zato i ne puštam nikog da mi se suviše približi, da me upozna do srži jer bi onda taj neko video koliko sam uplašena, sjebana i kukavica. Toliko se stidim toga da sam dugo, dugo lagala sebe, stalno tražeći razloge za moje strahove u večno  menjajućem, neopraštajućem spoljašnjem svetu koji kao neka 3D slika stoji pred našim očima i preti. Tako sam bar ja doživljavala svet.
     Strah da neću uspeti u životu, da neću ostvariti svoje snove, strah od gubitka moje sjebane ali meni jedine porodice koju imam, moji roditelji koji su mi pokidali živce ali ih i dalje volim jako. Strah da ću propustiti mojih 5 minuta, da će moj život biti protraćen, strah da će mi nebo pasti na glavu, da će svet otići do đavola, strah da neću imati dovoljno novca, posla, prijatelja, strah od života i strah od smrti. Strahovi... strahovi... strahovi. Sa njima ruku pod ruku ide strepnja pa tuga zbog nastalog duhovnog stanja i za njima ide depresija. Tupa, podmukla i nikad komforna depesija. Pesimizam postaje normalan a na optimizam se gleda podrugljivo i sa zavišću, jer to je sreća drugih ljudi a ne moja. Kada razgovaram sa drugim ljudima vidim kako me oni doživljavaju sasvim drugačije. Kao pozitivnu, uvek nasmejanu, pristupačnu, hrabru i neustrašivu. Pravi daredevil!!! Eh, kako samo dobro skrivam sebe i ja se pitam kako mi to uspeva. Jadno za jednu dušu koja ostavlja takav utisak spolja da ima ovakav unutrašnji svet. Ja koja tako samouvereno govorim o nekom boljem društvu, o moralu i etici, o duhovnom unapređenju svakog od nas, ja koja se krijem poput uplašenog miša u rupi, odbijajući da živim ovaj život punim plućima i dostojanstveno. Ja imam smelosti da govorim drugim ljudima kako da žive. Ironijo hoćeš li me ikad napustiti?
      Prvi korak ka izlečenju je prihvatanje ovog bolesnog stanja u koje sam se našla, zatim prepoznavanje simptoma i njihovo razumevanje i lečenje. Na taj način se menja hemija između uma i tela. Um sada zna da svaki put kad se pojavi neki od simptoma da je to prekomerna reakcija na stres koja je uzrokovana stalnom napetošću koja opet proističe iz osećanja nesigurnosti u ono što veliki svet ili naše podsvesno ja sprema iza ćoška. Jednom kad to shvatim imam snagu i da ih prevaziđem, umirujući sebe i pokušavajući da svesno i staloženo sagledam situacije bez prekomernih briga i nagađanja o budućnosti. Vremenom, nadam se,vidi se pomak i na fizičkom planu tj. telo napokon prestaje da reaguje na već ustaljen šablon ponašanja na stres i tada u sinhronizaciji sa novim i zrelijim umom dovodi nekada anksioznu osobu u stanje ravnoteže i prihvatanja lepote življenja.