Kad bih samo mogla uhvatiti vetar i na njegovim krilima obići svet. Naslonim glavu na meki vazdušasti oblak i čekam da moja tuga ode sa prvim kapljicama kiše. Kad bih samo mogla uroniti u svet snova kao što uranjam u ovaj okean života možda bih mogla kroz podvodne kapije naći pukotinu koja vodi do svetla. Kad bih samo mogla usporiti vreme,tako da svaki trenutak bude obuhvaćen mojim zapažanjem, svaki osećaj urezan na traci mog filma. Eh kakav bi to film bio? Kakva predstava ne-postojanja.
Kad bih samo mogla voleti ovu ulogu posmatrača možda bih i krenula da delam ali neću jer ovaj svet je osuđen na propast.Čemu delanje sem delanje da se put u propast ubrza. Kad bih samo mogla razumeti zašto reanimiramo mrtvaca od par stotina godina, priznajmo da smo pogrešili. Srušimo ovu kulu Vavilonsku i krenimo iz početka. Kraj se previše odužio. Nama lažni graditelji ne trebaju nama trebaju rušitelji. Najveći rušitelji sistema su naši spasitelji. Oni nisu dozvolili da olako uteknemo u mirnu luku naše gluposti. Da nije njih odavno bismo bili robotizovani majmuni na pokretnoj traci. Haos je prirodno uređenje u prirodi i za haos ja glasam, kao loše demokratizovani liberal 21 veka.
Kad bih samo mogla pogledati ljude i videti ljubav onda bih znala da tu i pripadam. Kad bih samo mogla da skinem sva znanja i iskustva pa da opet poput nerođenog bića plovim u večnoj materici mogućnosti. Tražiti istinu u životu je samo traženje laži. Nema istine u životu jer život je samo san koji svi skupa sanjamo negde prikopčani na cevi održavanja sistema. Kad bih samo mogla da se probudim,da otvorim svoj vid a zatvorim oči. Kad bih samo mogla da zaboravim...
